- Sun Oct 25, 2020 1:45 pm
#4379
Felix Guţu protiv Moldavije i Pasquini protiv San Marina
20.10.2020. Povreda člana 6.2. Evropske konvencije
Aplikant je Felix Guţu, državljanin Moldavije.
Državno tužilaštvo je 26. avgusta 2003. pokrenulo postupak protiv aplikanta zbog sumnje da je pronevjerio sredstava koja pripadaju državnoj korporaciji M.
Javni tužitelj je 2. decembra 2003. godine donio odluku kojom se krivični postupak završava. Istraga je utvrdila da je aplikant, kako bi od svog poslodavca primio neopravdanu naknadu, podnio račun troškova s lažnim hotelskim računom a on je platio samo polovicu iznosa navedenog na računu. Tužitelj je zaključio da krivično djelo pronevjere nije izvršeno jer je aplikant odmah nakon što je računovodstvo firme odbilo zahtjev za naknadu tražio da se neopravdani troškovi oduzmu od njegove plaće. Nadalje, iznos naveden na računu troškova nije premašio maksimalni iznos na koji je aplikant imao pravo prema pravilima kako bi podmirio putne troškove.
Zamjenik glavnog javnog tužitelja je 23. marta 2005. otkazao odluku o završetku postupka i naložio daljnju istragu. Javni tužitelj je 20. maja 2005. godine po drugi put obustavio krivični postupak jer su optužbe potpale pod Zakon o amnestiji od 16. jula 2004. godine. Korporacija M. je 18. avgusta 2005. otpustila aplikanta zbog krađe, navodeći da je istraga utvrdila neovlašteno prisvajanje sredstava. Aplikant se žalio. Prigovorio je da nijednom sudskom odlukom nije utvrđeno da je on prisvojio sredstva. Sud je odbio njegovu žalbu, napominjući da iako je aplikant vratio novac dobrovoljno, prihvaćajući primjenu amnestije na svoj slučaj, suštinski je priznao da je novac uzeo od svog poslodavca i da je stoga otkaz zakonit. Aplikant se žalio na ovu presudu i Apelacioni sud je podržao njegovu žalbu. Utvrdio je da je aplikantovim otkazom prekršen član 86. stav 1. (j) Zakona o radu i naredio njegovo vraćanje. Njegovom poslodavcu naloženo je da mu isplaćuje mjesečnu plaću koja pokriva devet mjeseci prisilnog odsustva i dodatni mjesec plaće za nematerijalnu štetu. Vrhovni sud pravde ukinuo je 30. avgusta 2006. odluku Apelacionog suda po žalbi korporacije M. i potvrdio prvostepenu presudu.
Apelant se žali na kršenje pretpostavke nevinosti, član 6.2. Evropske konvencije.
Evropski sud je istakao da je trebalo temeljito razlikovati izjavu da je neko samo osumnjičen za počinjenje krivičnog djela i u odsustvu nepravosnažne presude jasnu sudsku izjavu da je pojedinac počinio predmetno krivično djelo. Aplikant je otpušten zbog krađe „utvrđene odlukom suda ili vlasti nadležnih za primjenu upravnih sankcija ”. Sama činjenica da su građanski sudovi potvrdili ovaj pravni osnov za otkaz, uprkos amnestiji kojom je obustavljen krivični postupak, imao je stvorila je jasnu izjavu da je aplikant kriv za predmetno krivično djelo. Štoviše, Vrhovni sud pravde je zaključio, bez ikakvog pravnog osnova, da zahtjev za amnestijom predstavlja priznanje krivice. Evropski sud je zaključio da su potvrđivanje aplikantovog otkaza od građanskih sudova i jezik koji su koristili nespojivi s pretpostavkom nevinosti.
20.10.2020. Povreda člana 6.2. Evropske konvencije
Aplikant je Felix Guţu, državljanin Moldavije.
Državno tužilaštvo je 26. avgusta 2003. pokrenulo postupak protiv aplikanta zbog sumnje da je pronevjerio sredstava koja pripadaju državnoj korporaciji M.
Javni tužitelj je 2. decembra 2003. godine donio odluku kojom se krivični postupak završava. Istraga je utvrdila da je aplikant, kako bi od svog poslodavca primio neopravdanu naknadu, podnio račun troškova s lažnim hotelskim računom a on je platio samo polovicu iznosa navedenog na računu. Tužitelj je zaključio da krivično djelo pronevjere nije izvršeno jer je aplikant odmah nakon što je računovodstvo firme odbilo zahtjev za naknadu tražio da se neopravdani troškovi oduzmu od njegove plaće. Nadalje, iznos naveden na računu troškova nije premašio maksimalni iznos na koji je aplikant imao pravo prema pravilima kako bi podmirio putne troškove.
Zamjenik glavnog javnog tužitelja je 23. marta 2005. otkazao odluku o završetku postupka i naložio daljnju istragu. Javni tužitelj je 20. maja 2005. godine po drugi put obustavio krivični postupak jer su optužbe potpale pod Zakon o amnestiji od 16. jula 2004. godine. Korporacija M. je 18. avgusta 2005. otpustila aplikanta zbog krađe, navodeći da je istraga utvrdila neovlašteno prisvajanje sredstava. Aplikant se žalio. Prigovorio je da nijednom sudskom odlukom nije utvrđeno da je on prisvojio sredstva. Sud je odbio njegovu žalbu, napominjući da iako je aplikant vratio novac dobrovoljno, prihvaćajući primjenu amnestije na svoj slučaj, suštinski je priznao da je novac uzeo od svog poslodavca i da je stoga otkaz zakonit. Aplikant se žalio na ovu presudu i Apelacioni sud je podržao njegovu žalbu. Utvrdio je da je aplikantovim otkazom prekršen član 86. stav 1. (j) Zakona o radu i naredio njegovo vraćanje. Njegovom poslodavcu naloženo je da mu isplaćuje mjesečnu plaću koja pokriva devet mjeseci prisilnog odsustva i dodatni mjesec plaće za nematerijalnu štetu. Vrhovni sud pravde ukinuo je 30. avgusta 2006. odluku Apelacionog suda po žalbi korporacije M. i potvrdio prvostepenu presudu.
Apelant se žali na kršenje pretpostavke nevinosti, član 6.2. Evropske konvencije.
Evropski sud je istakao da je trebalo temeljito razlikovati izjavu da je neko samo osumnjičen za počinjenje krivičnog djela i u odsustvu nepravosnažne presude jasnu sudsku izjavu da je pojedinac počinio predmetno krivično djelo. Aplikant je otpušten zbog krađe „utvrđene odlukom suda ili vlasti nadležnih za primjenu upravnih sankcija ”. Sama činjenica da su građanski sudovi potvrdili ovaj pravni osnov za otkaz, uprkos amnestiji kojom je obustavljen krivični postupak, imao je stvorila je jasnu izjavu da je aplikant kriv za predmetno krivično djelo. Štoviše, Vrhovni sud pravde je zaključio, bez ikakvog pravnog osnova, da zahtjev za amnestijom predstavlja priznanje krivice. Evropski sud je zaključio da su potvrđivanje aplikantovog otkaza od građanskih sudova i jezik koji su koristili nespojivi s pretpostavkom nevinosti.